Начини парења оваца

Под парењем домаћих животиња подразумева се спаривање мужијака и женке ради оплодње. У пракси постоје углавном четири начина парења који се међусобно, мање или више разликују: дивље или слободно, харемско, класно и индивидуално или парење из руке.

Дивље или слободно парење је најстарији начин домаћих животиња.

Оно се обавља неконтролисано у стадима оваца у којима се једно мушко грло или више њих држе заједно са женским грлима током читаве године. При томе, када ован постигне полну зрелост може да заскочи и оплоди било коју овцу, укључујући и оне које нису постигле потребан развој. При овом начину парења све је углавном препуштено случају а улога одгајивача ограничена је на то да може благовремено елиминисати најлошије овнове из стада. Овај начин има бројне недостатке од којих су најважнији:

1. Приплодњак се претерано исцрпљује јер током дана више пута скаче (често на исту плоткињу), што је нарочито штетно за млада грла.
2. Не зна се коју женку и када је оплодио који ован па према томе ни када ће јагње доћи на свет, а када је више овнова, не зна се ни ко му је отац.
3. Време оплодње и јагњења овце се не може регулисати.
4. Планска селекција, без које се не могу повећати производне способности стада, нити се могу спровести. Због тога овај начин парења треба потпуно одбацити.

Харемско парење састоји се у томе што се један ован држи са одређеним бројем оваца током сезоне парења. Овај начин има исте недостатке као и дивље парење само што је у овом  случају познат отац јагњади. Међутим, он захтева више радне снаге ако се примењује при држању стада на паши, јер се тада свака група ) одређени број женки и један ован) мора држати одвојено од осталих. Овај вишак радне снаге се донекле може ублажити на тај начин што се све овце на паши држе заједно током дана без овнова, а увече се поделе нагрупе, сместе у посебно ограђене боксове и свакој групи се додели одређени ован који се ујутро пре одласска оваца на пашу одвоји.

Класно парење је нешто боље од харемског јер се плоткиње сврставају у класи према квалитету па се свакој додељује приплодњак исте класе или, ако је могуће више класе. Овај начин парења има низ недостатака, поготово ако се са приплодним овцама једне класе држи више приплодњака. Међутим он има и ту добру страну што се може спровести нека врста селекције мада не планске, јер се ни у овом случају не зна отац јагњади.

Индивидуално парење или парње из руку је најбољи начин и њиме се отклањају сви наведени недостатци осталих начина парења. Тако се у стаду може спровести планска селекција а то је и једини начин парења који се може примењивати у стадима где се води матично књиговодство. То је значајно зато што се на тај начин могу благовремено отклонити у потомству извесни мањи недостатци телесне развијености и других особина које показују плоткиње јер се оне спарују са приплодним овновима у којих су те особине нарочито изражене. Свака се плоткиња према квалитету припусти под одговарајућег приплодњака у време сезоне парења тако се приплодњаци користе рационално и равномерно током сезоне парења, а уједно могу оплодити и већи број оваца. Број плоткиња, који се додељује једном приплодњаку варира у приличном широким границама у зависности од индивидуалних особина приплодњака, односно његовог квалитета (укључујући количину и квалитет семена) и начина припремљености (кондиције ) од узраста приплодњака (млађим овновима треба додељивати мањи број плоткиња него онима који су одрасли), Од начина парења као и од дужине сезоне припуста. Већ према наведеним моментима орјентационо, број припуштених, под једним приплодним овном је у граници од 25 до 50 приплодних оваца.

Преузето из књиге Овца (месо, млеко, вуна)         Аутори: Нургин Мемиши и Фрида Бауман