Мало је познато да је Србија до Другог светског рата имала евидентираних 1,8 милиона грла коза и да је козарство било веома развијена грана сточарства, али је законском уредбом држање коза забрањено 1954. године. Тадашње власти образложиле су ову одлуку тиме да су козе највећи уништавачи шума и растиња и да их по хитном поступку треба уништити и то што пре.
То је, како се види, и учињено, пошто данас Србија има евидентираних око 100.000 грла коза за разлику, рецимо од Француске која их има више од милион.

У Европи је развијен стајски узгој коза, као на пример у Француској, медитерански начин узгајања ове животиње подразумева њихов боравак углавном на пашњацима. Код нас се козе чувају комбиновано, јер атмосферске прилике диктирају боравак коза у стајама, односно на пашњацима током пролећа, лета и јесени.

У Србији тренутно се узгаја домаћа бела раса или алпино коза док је санских веома мало или их уопште нема. У новије време увежена је немачка шарена коза. Србија не спада у земље богате пашњацима а они одгајивачи који се баве козарством знају да је ова животиња веома рентабилна. Познато је да домаћа бела краткодлака коза има два јарења годишње и да су јарења углавном близаначка. У време лактације она даје до 500 литара млека што у време муже од 250 до 270 дана износи око 2,5 литара дневно или 90 литара за месец дана.