Овчарство Србије, у погледу продуктивности заузима незавидан положај, без обзира што поседујемо природне ресурсе и традицију. Наиме, највећи део популације наших оваца чини праменка (80%), од које су у Србији најзаступљенији, пиротски, сјенички и сврљишки сој, док преосталих 20%, чине цигаја (5%) и мелези праменке са иностраним расама (15%), пре свега са виртембершком иил д’ франс.

Према статистичким показатељима,а и новијим истраживањима просечна плодност важнијих сојева праменке (пиротски, сјенички и сврљишки) износи 110%, принос вуне 1.8 кг, млечност 45 литара (без млека које посиса јагње) а маса тела јагњади 3.9 кг при рођењу односно 20 кг при узрасту од 90 дана, тј. пред клање. У популацији цигаје и мелеза, продуктивност је нешто повећана, али због малог учешћа у укупном броју оваца ефекти су незнатни (Селекција у сто ч арству, 2005).
Главни циљ и задатак дугорочног развоја овчарства је повећање усвајања робне производње на прецизно профилисаним фармама које ће по обиму и квалитету производити робу за домаће и инострано тржиште. Општа тенденција промена и развитка овчарства биће усмерена на концентрацију земљишта и других производних капацитета у веће производне, јединице, на специјализацију газдинства, примену савремених технолошких поступака у циљу унапређења производње и квалитета млека и меса, као и вишеструког повећања продуктивности инсталираних капацитета и рада на газдинствима. Реконструкција и развој овчарства одвијаће се кроз знатно повећање производње по грлу и јединици пољопривредне површине које су данас на веома ниском нивоу. За то се предвиђа дуже време, знатна и квалитетна средства, подизања нивоа знања произвођача, развој стручних и научних служби и других активности.